Ilja Kukuljin (Илья Кукулин)
Filolog, književni kritičar, pesnik i prevodilac. Rođen je 1969. godine. Živi u Moskvi. Glavni je urednik elektronskog časopisa za književnost „TextOnly”. Prevodi sa gruzijskog i beloruskog. Prvu knjigu pesama objavio je 2009. godine.
Filolog, književni kritičar, pesnik i prevodilac. Rođen je 1969. godine. Živi u Moskvi. Glavni je urednik elektronskog časopisa za književnost „TextOnly”. Prevodi sa gruzijskog i beloruskog. Prvu knjigu pesama objavio je 2009. godine.
------------------------
------------------------
Ilja Kukuljin: crtež Borisa Kočejšvilija.
------------------------
==============================================
KADA BI ME PLAĆALI VIŠE...
==============================================
* * *
Sergeju Morejnu
„А tebi nije dojadilo, muzo...”
Vladimir Narbut (u logoru)
Možda će nekima izgledati smešno
što, u savremenoj ruskoj književnosti, postoje pesnici
sa sličnim jevrejskim prezimenima:
Gandeljsman, Gandljevski, Gondeljman...
Uostalom, ovaj poslednji (zove se Grigorij,
živi u Rigi) ―
on je, kažu, prestao da piše;po rečima Sergeja Morejna, radi u banci
i nosi crno odelo.
Bude li, ponovo, Sovjetskog Saveza,
stražarskih kula i logorâ,
svih onih strahota i radostî imperije(koje nas sustižu tek sada, kao slatki bol
posle narkoze)
s narečenim Gondeljmanom biće sve po starom:dospeće u logor, ponovo će pisati pesme,
slomiće ga, razboleće se, stradaće,
posle smrti postaće predmet istraživanja,
obožavani kumir, idol disertacija.
Dobro je, nek živi tako,
ide Rigom i odlazi u banku,
vodi miran činovnički život,
pesme ionako mogu da po-po-pri-i-i-i-ičekaju...
28-31. januar 1998.
――――――――――――――――
* Posle 2000. godine, Grigorij Gondeljman se vratio pisanju. (Napomena autora, 2009.)
* * *
Kada bi me plaćali više,
pisao bih mnogo bolje.
Kada bi me plaćali manje,
pisao bih mnogo gore.
Ali zasad plaćaju me tačno
trista četrdeset i dve rublje,
i ja pišem baš onako
kao što je napisano ovde.
* * *
U andergraundu
živim
Glava
štrči iznad poda
Noge su
do kolena u zemlji
S onima što hodaju po podu
razgovaram ustima
S onima
koji u podrumu žive
sporazumevam se pokretima
mrdam dlanovima
bedrima
stomakom
neparnim udom
Trzam se
kao nezavisna marioneta
na nezavisnim nitima
I nisu vrane meni ―
vama su one popile mozak
* * *
Aleksandru Anaševiču
Sanduk za lutku Barbiku.
Sahrana lutke Barbike.
Na grobu leži tamagoči.
Oko groba živo cveće raste.
