Aleksandar Levčenko (Александр Левченко)
Ruski pesnik i slikar. Rođen je 1966. godine. Živi u gradu Krasnojarsku, u istočnom Sibiru, kao slobodni umetnik. Imao je nekoliko samostalnih izložbi u domovini, učestvovao je na kolektivnim izložbama u inostranstvu (Grčka, Nemačka).
U književnost je ušao 1999. godine, kada je objavio zbirku pesama „Opanci jednog samuraja” (na ruskom: „Валенки самурая”). Vrlo brzo, knjiga je privukla širi krug čitalaca, do danas je izašlo još pet izdanja.
Sâm naziv knjige upućuje na nešto japansko. Pesnikov pseudonim (Le Včen Ko) i leksika uvodnih pesmama (samuraji, nunčake, sake, harakiri) takođe doprinose tom utisku. Međutim, nikakvog Japana tu nema. Okruženje je ― čisto rusko: Levčenkovi samuraji hodaju po ruskoj zemlji, u kimonu je ― ruski mužik. Japanske realije se prepliću s domaćim folklorom, mehanizam paradoksa, koji se ovde koristi, približava udaljene pojmove... Pesme su, dakle, pune neozbiljnosti. Čitamo ih s osmehom, uživamo u prvoklasnom humoru.
Levčenko je, žanrovski, potpuno definisan: on piše ironične pesme. Podsmeva se svojim slabostima, izruguje se provincijalnoj filozofiji svojih zemljaka... Od ironije nije pošteđena ni tzv. uzvišena poezija. Na udaru su stereotipi iz njenog lirskog arhiva: boem-alkoholičar, klasični pesnik i Muza, romantičarski obrazac obožavane žene... O banalnim situacijama iz savremenog života govori se staromodnim stilom. Čak ni male istorije intimnih odnosa nisu napisane bez deklamatorskog zanosa i visokoparnih izraza. Za lirskog junaka Levčenko uzima čoveka iz naroda, tip muškarca koji, deklarativno, drži do svoje muške časti, ali pred ženom igra sitnu pripirevku. Tu je i lik egzaltiranog idealiste, brbljivog pijanca koji pripoveda o smešnim epizodama iz privatnog života, sa različitim stepenima ozbiljnosti... Na malom prostoru, u pojednostavljenoj sintaksi, prepliću se ton meke ironije i napregnuta lirska intonacija.
U Levčenkovoj knjizi je prisutna tzv. ненормативная лексика. Motivisana je stilom razgovornog jezika i, po našem mišljenju, nije pretrpana vulgarizmima.
Ruski pesnik i slikar. Rođen je 1966. godine. Živi u gradu Krasnojarsku, u istočnom Sibiru, kao slobodni umetnik. Imao je nekoliko samostalnih izložbi u domovini, učestvovao je na kolektivnim izložbama u inostranstvu (Grčka, Nemačka).
U književnost je ušao 1999. godine, kada je objavio zbirku pesama „Opanci jednog samuraja” (na ruskom: „Валенки самурая”). Vrlo brzo, knjiga je privukla širi krug čitalaca, do danas je izašlo još pet izdanja.
Sâm naziv knjige upućuje na nešto japansko. Pesnikov pseudonim (Le Včen Ko) i leksika uvodnih pesmama (samuraji, nunčake, sake, harakiri) takođe doprinose tom utisku. Međutim, nikakvog Japana tu nema. Okruženje je ― čisto rusko: Levčenkovi samuraji hodaju po ruskoj zemlji, u kimonu je ― ruski mužik. Japanske realije se prepliću s domaćim folklorom, mehanizam paradoksa, koji se ovde koristi, približava udaljene pojmove... Pesme su, dakle, pune neozbiljnosti. Čitamo ih s osmehom, uživamo u prvoklasnom humoru.
Levčenko je, žanrovski, potpuno definisan: on piše ironične pesme. Podsmeva se svojim slabostima, izruguje se provincijalnoj filozofiji svojih zemljaka... Od ironije nije pošteđena ni tzv. uzvišena poezija. Na udaru su stereotipi iz njenog lirskog arhiva: boem-alkoholičar, klasični pesnik i Muza, romantičarski obrazac obožavane žene... O banalnim situacijama iz savremenog života govori se staromodnim stilom. Čak ni male istorije intimnih odnosa nisu napisane bez deklamatorskog zanosa i visokoparnih izraza. Za lirskog junaka Levčenko uzima čoveka iz naroda, tip muškarca koji, deklarativno, drži do svoje muške časti, ali pred ženom igra sitnu pripirevku. Tu je i lik egzaltiranog idealiste, brbljivog pijanca koji pripoveda o smešnim epizodama iz privatnog života, sa različitim stepenima ozbiljnosti... Na malom prostoru, u pojednostavljenoj sintaksi, prepliću se ton meke ironije i napregnuta lirska intonacija.
U Levčenkovoj knjizi je prisutna tzv. ненормативная лексика. Motivisana je stilom razgovornog jezika i, po našem mišljenju, nije pretrpana vulgarizmima.
------------------------
„A ni sake nije kao što je bio...”
------------------------
Nazdravljajući Srbiji: iz posvete prevodiocu
=================
Aleksandar Levčenko: SLIKE
Autoportret sa pticom i knjigom
------------------------
Pesnik i Muza
------------------------
Filozofi
------------------------
Dedalič
------------------------
Zvezdočatac
------------------------
Nežnost
------------------------
Reč
------------------------
Tuga
------------------------
Ždralovi lete (detalj)
------------------------
Vreme je da se pođe kući (1)
------------------------
Vreme je da se pođe kući (2)
------------------------
==============================================
OPANCI JEDNOG SAMURAJA
==============================================
DOGAĐAJ
Sedim ja na terasi i zamišljeno gledam naokolo.
Bliži se veče... Laju psi i bazdi iz štale.
Komšija cepa drva (kučke, ah, čujem,
viče na cepanice),
deca igraju fudbal i uče se da psuju.Komša-mehaničar, nežni grubijan,
nasrće na svoju ženu, vata je za sise.
Otfikarivši kokoški glavu, tetka Valja se smeje
gledajući kako ptica grči se na panju...
Odjednom, pojavio se neki tip na nebu,
s krilima, u sandalama, bukteći kao baklja;
zasmrdelo je na izgorelo perje i parafin.
Proleteo je iznad nas, vitlajući nogama,
i klikćući ― Ljudi, ja sam Ikar! ―
skljokao se u močvaru iza sela.
* * *
Kada su mi krila izrasla,
letenje se pretvorilo u najobičniju stvar...
Ne vidim ljude; vidim samo kape
pod električnim kablovima.
Dozlaboga dosadno:
krovovi kuća,
dimnjaci kotlarnica,
piloti...
A muči me i gorušica
od bureka sa vrapčijim mesom.
* * *
...A onda sam primetio da u ruci držim
govance.
Gde li sam ga uzeo? Kud ga sada nosim?
Zar niko ne može da mi odgovori!
SELO BLIZU TOKIJA
Seljanke peru kimona na reci.
Nedaleko od njih, devojke se brčkaju,
a mladići, skriveni u grmlju,
gutaju ih očima.
Pandur glanca nunčake.
Nindža se sa svojom ženom maklja.
Mangupi se jedan drugom hvale
crnim pojasima.
Gejše su, u narodu, prozvane kurvama.
Kamikaze maštaju o nebu.
Vičući „Kia”, poljski čuvar goni
dečake koji kradu višnje.
A prosedi samuraj pred kućom
gunđa psujući novo doba:
harakiri kako vrše ―
muka ti da gledaš!
A ni sake nije kao što je bio...
* * *
Na braniku sela,
samuraji
sa hrabrošću u srcima
i močugama u rukama ―
neravnopravni boj biju
s odredom milicije.
Ipak,
heroji su pobeđeni
i zatvoreni
u hladno mučilište
za pijane izgrednike.
...A sutradan,
otrežnjeni,
vraćaju se svojim ženama.
Nema ništa strašnije od toga.
Lakše bi im palo
harakiri da izvrše.
* * *
Da, lepota poseduje neverovatnu snagu! ―
razmišljao sam posmatrajući kako moja žena
okreće ručku mlina za meso.
* * *
Pahulje snega padaju na čelo
i tope se, cvrčeći;
nemaju snage da izdrže
visoki napon mojih misli.
* * *
Kao zagrljaj
Snežne Kraljice ―
dodir
hladne ve-ce šolje
u rano jutro.
* * *
Kad pijem pivo,
postajem druželjubiv i veseo.
Kad pijem votku,
tada sam ozbiljan i zamišljen.
Penušavo belo vino
budi lirske strune u duši,
a crno vino otvara mi oči
za zavodljive obline moje supruge.
* * *
Napijem se, i uvek isto:
duša se ka nebu vine,
a telo se, napušteno,
po zemlji valja...
* * *
― Mladi čoveče! ― danas, u tramvaju,
baš tim rečima obratiše se meni.
Ispravno su rekli: ja i jesam mlad!...
Ispričaću supruzi tu zgodu.
Biće im drago, naročito deci:
tatu neki ljudi smatraju mladim!
A što su me nazvali čovekom, to im neću
reći. Ionako ne bi poverovali.
SENKE
Bešumno, kô senka,
mačka se prikrada mišu,
bešumno, kô senka,
ja se prikradam mački ―
udaram je cipelom
u zluradu njušku.
Ptičica na grani počinje da poje.
Učinivši dobro delo,
ja odlazim svojim putem,
isto tako bešumno,
kô senka.
* * *
Mačor, na plotu,
nepodnošljivo glasno mjauče.
Prikradam se,
hvatam ga za šiju
i strašnim glasom počinjem da vičem
pravo u glupu njušku.
Šala je uspela,
odlazim zadovoljan.
Mačor, mršteći se, prati me pogledom ―
razočaran u ljude.
* * *
Satkana od mesečine,
silueta komšijskog mačora
vraća se iz kurvanja.
NOĆ
Vatrogasac mazi štrcaljku, u snu.
U stavu „mirno” spavaju oficiri.
Sanjajući, poreski inspektor
skuplja ruke
kao da nekog davi.
Spavaju slikari u prljavim čarapama,
spavaju supružnici umorni od ljubavnih skandala...
Plišane mede privivši na grudi,
čedne devojke gledaju u snu
tvrde porniće.
Sanjamo princeze, fašiste, anđele,
dobre vile i judomasone.
...Rasterujući naše snove,
prikrada se novi dan
s vrećom neprijatnosti na leđima.
PUN MESEC
Tajanstvena mesečina,
neobični zvuci i senke
i, među svim tim čudesima, ja ―
sasvim običan mladić.
* * *
Ritualni ples u polju,
obnažena tela obasjana vatrom.
Energija kosmosa, u talasima, spušta se sa neba.
Po guzovima kopriva nek žari ―
sladak je trenutak stapanja s Prirodom!
* * *
Jurila me je gomila pedera,
bežao sam i psovao, misleći pri tom:
na neki način, ipak, prija
kada si nekome potreban...
* * *
Preseliću se, jednog lepog dana,
u veliki grad sa ve-ce šoljama i tramvajima,
ali mila slika rodnog mi sela
zauvek će ostati u srcu.
Zasevši u svojoj kancelariji,
izneću za sto flašu prepečenice
i kutiju gde čuvam parče kravlje balege.
Gucnuću, kašljucnuću, njušnuću,
kao u stara dobra vremena.
Oživeće uspomene na igranke, posela,
setiću se prvog „Daj!” i vatrenog „Na!”,
i škrta muška suza u tom času pašće
na svetleće dugmiće telefaksa.
* * *
Ljudi šetaju ulicama
nogama ne dotičući tlo.
Nad njima se vije dim
neobične pljuge koju puše.
Povetarac je tim dimom
obavio milicionere,
i oni, sada, kao ukopani stoje,
nemaju snage da podignu pendreke:
razmišljaju o nečem svojem
zagonetno se osmehujući.
PESNIK I ZVEZDE
Udušići miris rascvetanih ruža,
čučeći u grmlju ― nuždu sam obavljao ―
zagledah se u zvezdano nebo.
I pomislih tada:
dok se ja, evo, divim zvezdama,
neko ― sa tih zvezda ― divi se baš meni!
Popravih frizuru na brzinu,
čučnuh pristojnije.
* * *
Iznad reke zgusnula se magla.
U tišini pljeskaju vesla...
Stojim na obali, pišem pesme
i psujem: ne ide mi, danas, rimovanje.
Odjednom
iz priobalnog gustiša
pojavi se Muza:
s lirom u rukama,
u grčkoj odeždi (ne baš pristojnoj).
Kružeći iznad moje glave,
zasvira neku antičku melodiju.
Raspali u meni nadahnuće,
uklopi sve reči i pronađe rime.
Zveknu me po potiljku
pogolemom dojkom,
odlete ―
druge pesnike
da nadahnjuje.
PESNIK
Iz kuće izlazi Pesnik! I gle:
ukorak s njim svetska kultura kreće,
političari prekidaju svoje prljave igre,
zaljubljeni prestaju da vode ljubav.
Hodajući gradom, Pesnik
oseća na sebi ushićene poglede.
Devojke mu poklanjaju osmehe;
osmehe mu šalju i nastrane čikice.
Milicioneri nasrnu na njega
i pendrekom ga raspale po njušci
ali, prepoznavši Pesnika, silno se zbune
i snebivljivo traže autogram.
* * *
Često sanjam:
postao sam slavan,
u svim novinama ― moja slika.
I živ sam, na tim stranicama. Živ!
Gužvajući papir,
gužvaju i mene samog:
jasno osećam bol.
A onda kroz suze vidim:
u mračnoj tišini staničnih klozeta
horde strašnih zadnjica
u lice mi se uvlače.
* * *
Sa gnušanjem intelektualca
posmatram muškarce u sportskim majicama
koji se razbacuju mišićima.
O, sirova snago bez trunke duha, pobeda je tvoja!
O, ograničeni ume!
Ali odjednom, u masi atletâ,
srećem jedno podbulo lice,
debeljka s trbušinom kao što je moja ―
e, TO je čovek! Intelekt mu prosto iz ušiju kipi!
Naravno, on je s Filozofijom na „ti”,
i ja zaverenički namugujem njemu,
i kesice ispod mojih očiju
tresu se, i tresu...
* * *
Razigrani zračak sunca
golica mi dlačice u nozdrvama.
Jutro.
* * *
Probudilo me je jutarnje sunce:
dotičući moje lice, nije skrivalo gađenje.
Svež letnji povetarac
oduvao je jato mušica koje su pomislile
da sam govno.
Iznenadna brza kišicasprala je s mojih obraza skorene izbljuvke.
Ustao sam osvežen,
rascvetavajući se kao ruža,
i započeo novi dan...
* * *
Dobijam pisma od nepoznatih ljudi.
Putokaze na raskršćima sanjam.
Često čujem glasove koji dolaze niotkuda
i koji me, svi, na isto mesto šalju.
