Aleksandar Galjper (Александр Гальпер)
Aleksandar Galjper je rođen 1971. godine u Kijevu. Od svoje osamnaeste godine živi u Americi, sada u Njujorku. Na Bruklinskom koledžu, gde je pohađao kurs kreativnog pisanja, jedan od profesora mu je bio Alen Ginzberg. Radi kao socijalni radnik.
Knjige pesama: Рыбный день (2003), Антидепрессанты (2006), Синий мяч (2007), Генсеки и гомосеки (2010), Цветик-семицветик (2011), На Нью-Йорк мчатся орды Чингисхана (2011), Кровь (2012). U saradnji sa ilustratorom Ivanom Gorškovom objavio je knjigu stripa Трубка (2006).
Osnovna tema Galjperove poezije je - život u potrošačkom društvu, konzumiranje hrane, politika, ksenofobija. Motiv blagoutrobija u potpunosti prožima Galjperovu liriku, otkrivajući komičnost i dramatizam belog čoveka u postindustrijskom svetu. Po rečima samog autora, za njegovu poeziju su karakteristični „ruski apsurd Danila Harmsa, kao i francuski - Antonena Artoa i Beketa. Prirodno, i humor, koji je nazaobilazan! Čudno mi je što u meni jedni vide nežnog liričara, drugi - bizarnog pankera, treći - građanina, a četvrti - humoristu”. (izvor: Vikipedija)
Aleksandar Galjper je rođen 1971. godine u Kijevu. Od svoje osamnaeste godine živi u Americi, sada u Njujorku. Na Bruklinskom koledžu, gde je pohađao kurs kreativnog pisanja, jedan od profesora mu je bio Alen Ginzberg. Radi kao socijalni radnik.
Knjige pesama: Рыбный день (2003), Антидепрессанты (2006), Синий мяч (2007), Генсеки и гомосеки (2010), Цветик-семицветик (2011), На Нью-Йорк мчатся орды Чингисхана (2011), Кровь (2012). U saradnji sa ilustratorom Ivanom Gorškovom objavio je knjigu stripa Трубка (2006).
Osnovna tema Galjperove poezije je - život u potrošačkom društvu, konzumiranje hrane, politika, ksenofobija. Motiv blagoutrobija u potpunosti prožima Galjperovu liriku, otkrivajući komičnost i dramatizam belog čoveka u postindustrijskom svetu. Po rečima samog autora, za njegovu poeziju su karakteristični „ruski apsurd Danila Harmsa, kao i francuski - Antonena Artoa i Beketa. Prirodno, i humor, koji je nazaobilazan! Čudno mi je što u meni jedni vide nežnog liričara, drugi - bizarnog pankera, treći - građanina, a četvrti - humoristu”. (izvor: Vikipedija)
------------------------
------------------------
Aleksandar Galjper je igrao kao epizodista u nekoliko američkih filmova. Ovde ga vidimo na snimanju „Zimske bajke” (2012), gde glumi člana ulične bande čiji je vođa - Rasel Krou.
------------------------
==============================================
POSNE GODINE
==============================================
SVET JE POLUDEO
Svet je poludeo
Ja sam to oduvek znao
Ali mi je postalo naročito jasno
Kada su me uhapsili zbog čitanja pesama
Bez odgovarajućih dokumenata.
U jedan noću probudio me je zatvorski čuvar
I zamolio maltene plačući:
Ti si poznati pesnik
A meni je otac umro
Bi l napisô u stihovima neku lep reč o njemu
Ja bih to pročitao prekosutra na sahrani
Kremiraće ga i pomešaće prah
S pepelom moje majke koja je umrla pre 10 godina
Ja ću to razvejati svud po svojoj bašti
I posadiću tamo lale i gladiole.
DRAJZER
U dubini crnačkog geta u Njujorku
Gde posle pet popodne meci poput vrabaca
nasumično lete
I vikendom u proseku bude petoro mrtvih,
Gde se belci viđaju isključivo u pratnji
Policijskog vozila,
U stanu usamljene penzionerke iz Petrograda
Koja je umirala od raka
Video sam na polici
Komplet sabranih dela
Teodora Drajzera na ruskom jeziku.
I zamislio sam šta će s tim knjigama biti
Posle njene smrti -
Kako će baciti na đubrište
„Finansijera” i „Američku tragediju”
I kako će zabezeknuta ćirilica zijati
U američko nebo
Smeštena pored starih televizora,
Izlizanih automobilskih guma
I leševa narkodilera.
NEPRIJATELJ SISTEMA
Pre 10 godina
želeo sam da pomognem
nudeći mu posao u svojoj firmi.
„Ne mogu da radim,
ni tu, ni bilo gde drugde”,
rekao je gledajući prezrivo na mene.
„Ja sam alkoholičar,
moj cilj je - da pijem svakog božjeg dana,
a posao me može omesti u tome!”
U tim rečima je bilo tako mnogo gordosti.
Za razliku od nas ostalih,
on je lumpovao po čitavu noć. Moglo mu se!
Nije morao da ustaje rano ujutro
i radi kao potrčko,
nije bio emigrant koji slaže paru na paru,
niti proleterska marva sa dna
koja radi za sitnu kintu.
On je bio revolucionar, panker, neprijatelj Sistema,
Tom Vejts, Visocki i Bukovski -
sva tri buntovnika u njemu jednome.
Sa svakim gutljajem votke,
zabijao je po jedan ekser
u mrtvački sanduk Kapitalizma.
Gledao sam iz godine u godinu
kako gubi žene, prijatelje, posao.
Sada je sam. Umire od ciroze jetre.
Nema para za lekove, hranu, stan,
izaziva samo sažaljenje
i nimalo ne izgleda strava.
ČETVRTI JUL
na Dan Nezavisnosti
kao letve smo se napili
na američkom vojničkom groblju
pored svežeg groba vojnika
ubijenog u Iraku
i umalo da dođe do tuče
usred žestoke prepirke na temu -
ako žena muškarcu
trpa dildo u jedno mesto
da l to njega čini homoseksualcem
ili sve zavisi od veličine
veštačke budže?
STARAČKI DOM „ELVIS”
U staračkom domu „Elvis”
svira roken-rol.
Izlapela bakuta
želi da baci gaćone na binu,
zaboravlja, međutim, da nema ruke.
Dedurina - on puši travu
strgnuvši sa lica
masku za kiseonik.
VI I MI
Vi - labudovi bogatih predgrađa,
mi - ružni vrapci radničkih naselja,
vi jedete ekološki čistu ovčetinu,
mi žderemo pacove što jurcaju po pruzi,
vaše žene ne umeju da psuju,
naše žene su - uličarke, leže pijane
u sopstvenim ubljuvcima,
vaša grobnica gledaće na more,
a naš grob na fabričke dimnjake,
na našoj nadgrobnoj ploči nacrtaće penis
i, kosim udarcem šake o nju,
otvoriće jeftino pivo.
POVODOM PUŠKINOVOG JUBILEJA
Došli su u luksuzni ruski restoran
da čuju kako zvuče Puškinovi stihovi
na svim jezicima sveta.
Pozvali i mene - da ja, svojim prisustvom,
ukažem poštovanje Velikom Pesniku.
Idioti!
Fali mi još samo to: da slušam tandrkanje
na kineskom i bengalskom.
Došao bih da je Puškin živ,
a i onda samo s jednom namerom -
da mu ukradem lepu ženicu.
DVE GODINE POSTA
Prvu knjigu pesama
objavio sam o svom trošku,
ostavši bez prebijene pare.
Imao sam za 100 primeraka.
60 - prijateljima i poznanicima,
30 - časopisima u domovini,
8 - lažnim plavušama
(dva primerka je
moja žena, u nastupu ljubomore,
iskasapila makazama).
Gde su sada prijatelji iz mladosti?
Čujemo se telefonom
jednom nedeljno,
viđamo se jednom mesečno.
Tamo daleko,
u domaćoj periodici,
izašlo je nekoliko
dobrih i loših
prikaza.
Od osam žena,
dala mi je tek jedna,
a i ona šamar
(za vulgarni stih).
Srećna supruga peče kokošku u rerni.
A ŠTA AKO SE ON NE ŠALI?
Imućni emigranti često mi postavljaju pitanje:
„Koliko si para zaradio na pesmama?”
Odgovaram: „Milion dolara!”
Ne veruju, naravno.
Može li se zamisliti
da neko posvećuje poeziji život
sedam dana u nedelji, 24 časa dnevno,
radi jedan a bogme i dva posla u toku jednog dana,
zadužuje se, ulaže sve što ima
da bi o svom trošku štampao knjige,
putovao, nastupao na književnim večerima
apsolutno besplatno -
ne, to je nezamislivo!
To jednostavno ne može da bude.
Ta nisu se oni rodili juče.
Noćima i noćima ne mogu da zaspu,
prevrću se u krevetima,
muče ih sumnja i zavist:
„Možda treba preći u pesnike...
A šta ako se on ne šali?”
KO STOJI IZA MENE?
Avioni dovoze u Njujork pesnike iz Rusije
Rusija poseduje nuklearno naoružanje
Ima glas u Savetu Bezbednosti
S Rusijom treba biti u prijateljskim odnosima
I graditi mostove kulture.
Američko ministarstvo spoljnih poslova
Plaća avionske karte, prevodioce, smeštaj
Organizuje nastupe na prestižnim univerzitetima
Pruža finansijsku potporu časopisima
Koji objavljuju ruske pisce
Obama telefonira poznatim književnicima
I moli ih da se druže s kolegama iz Rusije.
A šta je sa mnom?
Ko iza mene stoji?
Zašto bi se sa mnom družili, objavljivali me, prevodili?
Moja nuklearna bomba je u mojim gaćama!
Moj Savet Bezbednosti - momačka garsonjera
Izgubljena u dalekom predgrađu
Gde ja sve vreme stavljam veto
Na seks bez kondoma!
KOGA SVE U KANADI NIJE BRIGA ZA MOJE PESME?
Osušeni skeleti dinosaurusa
u Kraljevskom muzeju u Ontariju,
Pakistanac koji vozi taksi za „Ben-Taxi Corporation”,
Eskimi na skijama i na psećim zapregama,
hokejaši koji se makljaju na ledu
i padaju kô sveće -
od svih njih ovde, u Kanadi,
nikog nije briga za moje pesme.
Irkinja koja toči pivo u „Traders Baru”
nikada neće naučiti ruski
kako bi Aleksandra Galjpera
čitala u originalu.
Čak i mene samog - ovde, u Kanadi -
boli uvo za moje pesme.
ISTOČNO-EVROPSKI BLUZ
Ruski pesnici u Domovini
do iznemoglosti piju,
muče ih diktatori, muči hladna zima,
nema slobode izražavanja,
fudbalska reprezentacija je ponovo izgubila,
na TV-u, večito, „Labudovo jezero”.
Ovde bi se i Isus naljoskao
i zaspao u snegu.
Ruski pesnici u emigraciji:
i oni, tamo, piju votku kao vodu.
Nedostaju im zavičajne breze,
opštenje na maternjem jeziku,
niko ne uzima mito,
sve sami pederi uokolo.
U avionu na liniji Njujork-Moskva
nad uzburkanim Atlantikom
poete se opet obeznanjuju od pića,
iznad oblaka najbliži su bogu
koji se smrzava negde
u Istočnoj Evropi.
RUSIJA
mi pijemo votku uz kalvados i vino
i pušimo travu
a Francuskinje za susednim stolom
misle da smo alkosi i da nam treba lečenje
kineski manekeni nas pitaju:
zašto vi Rusi plačete kada na Jutjubu
gledate klipove Visockog?
ne znamo ni sami zašto je to tako
zavija napolju ledeni vetar
i mi verujemo da zemlja Rusija
postoji još negde sem u našim snovima
NIŠTAVNO STVORENJE
moj prijatelj želi da režira predstavu
zasnovanu na mojim autobiografskim pesmama
i ja ga bojažljivo pitam:
mogu li ja da igram glavnu ulogu?
budući režiser u pola reči me prekida
i kaže kako to, u kombinaciji sa mnom,
ne bi ispalo verodostojno,
lik Galjpera je vrlo složen
i zahteva jaku artističku sposobnost,
moja gluma upropastila bi komad,
gledaoci bi me gađali paradajzom
itd itd
trčao sam po kiši do kuće
gutajući suze:
ja sam jedno kukavno ništavno stvorenje!
čak ni samog sebe
ne bih umeo da odglumim!
VAMPIRI
Upomoć! Upomoć! - Vampiri su
u Beloj Kući preuzeli vlast,
u azijskim zemljama svaki čas menjaju režime,
učestvuju u pucnjavi među kaubojima,
bore se na nebu sa Supermenom,
uteruju ljude u otrovni Mekdonalds,
posle njihovih ujeda, muškarci vole samo muškarce,
a žene vole samo žene,
u Italiji jedu viljuškama žabe,
u Rusiji kusaju drvenom kašikom čorbu,
oni su podigli, oni su i srušili
Berlinski Zid,
meni su ukrali ženu,
napisali su ovu pesmu
i sad - jedan vampir čita,
a svi drugi pažljivo slušaju.
U NEBESA
Zima pokazuje kandže,
arktički vetrovi ujedaju,
ali to je napolju, na drugoj planeti,
a ovde, u palestinskom kafeu u Njujorku,
bije vrelina, ćilimi, jastuci,
na poslužavniku dime se ražnjići,
moj poznanik dobro zna arapski,
zbog čega su prema njemu ovde
naročito predusretljivi,
a on je bivši izraelski komandos,
puši nargile,
osmehuje se konobaru
i šapće mi na uho:
„Koliko su naših oni ubili!
Koliko sam ja njihovih poslao u nebesa!”
ŠAMPON
prao sam se u kupatilu
skupim šamponom novim na tržištu
i pročitah na etiketi
da nije testiran na životinjama
i silno se obradovah
što nijedan Džeki ili Žuća
tokom ispitivanja
nije rizikovao da izgubi potenciju
ili dlaku
ja sam herojski primio
sve udarce na sebe
spasavajući jadne životinjice.
GALJPEROVO TELO
telefonirala je u mrtvačnicu
i ridajući pitala
da nije kod njih doveženo
telo nekog Galjpera
a Galjperovo telo
u to vreme
sedelo je u uzbečkom restoranu
i uz votku proždiralo najmasnija jela
toliko glasno mljackajući
da nije čulo kako zvoni
mobilni telefon.
KROZ 100 GODINA
Kroz 100 godina
radoznali potomak
poželeće da vidi kuću
u kojoj je živeo i stvarao
Aleksandar Galjper.
Ko će otvoriti vrata?
Kinez (oni će tada činiti
99 posto populacije na Zemlji),
ali on neće imati pojma
ko su to Jevreji.
Ili neko čudovište sa Marsa,
ljudožderka-stonoga,
koja će pitati:
šta su to pesnici
i uz koji prilog se oni jedu.
ŽIVOT
a evo i prođe
mnogoobećavajući život
Aleksandra Galjpera:
jeo je mnogo mesa
pokušavao da pređe na povrće
posle treće čaše zapalio bi pljugu
jurio je za svakom suknjom
školovao se za jedno
a radio nešto sasvim drugo.
